Kako Pokret vodi ka diktaturi ili gradjanskom ratu
Studentske demonstracije, Pokret, i rat
Studentski, i kasnije šire-narodni, pokret protiv autokratske vladavine Aleksandra Vučića i sistemske korupcije u Srbiji jeste primer kako politički loše vodjeni pokreti postignu rezultate koji su upravo suprotni od onih koje, u početku, imaju nameru da ostvare.
U analizi ovog pokreta moramo razlikovati dve faze. Prva faza je nastupila posle tragičnog dogadjaja u Novom Sadu: pada nadstrešnice na železnickoj stanici i smrti 16 ljudi. Mislim da malo ko sumnja da je, direktno ili indirektno, loša konstrukcija, koja je pak rezultat korupcije, bila uzrok za pad nadstrešnice. To je dovelo do spontanog protesta koji je bio motivisan jednim prevashodnim ciljem: smanjiti korupciju i povećati moć institucija koje je Vučić godinama sistematski slabio, ignorisao ili potpuno prenebegao u vršenju svoje vlasti.
Spontani pokret je, u jednom trenutku, verovatno i mimo očekivanja onih koji su ga započeli, prerastao u mnogo širi pokret protiv režima i na taj način ušao u svoju drugu, političku, fazu. Ulazak u političku fazu znači da pokret počinje da snosi političku odgovornost za dogadjaje. On više ne može da tvrdi da je spontan i apolitičan, čak i kada odbacuje saradnju sa opozicionim strankama koje često kritikuje skoro jednako oštro kao Srpsku Naprednu Stranku. Postajući politički faktor, Pokret (od sada se piše velikim slovom) ne samo da ima političku odgovornost, već mora da se instutucionalizuje, tj. da stvori neka tela sa kojima vlast može da razgovara ili eventualno pregovara. Naravno, sa tačke gledišta Pokreta, sa cljem da ograniči samovolju vlasti.
Ali, Pokret (koji čak zvanično nije ni svoje ime ikada obznanio) je upravo tu napravio kardinalnu grešku. Umesto da kao Solidarnost u Poljskoj formira komitete koji bi pregovarali sa vladom, Pokret je ostao difuzan. Ono sto je Pokret tvrdio da je njegova prednost (difuznost i odsustvo instutucionalizacije) je upravo postala njegova glavna slabost. Slično Crvenim Kmerima koji su se zvali samo “Organizacija “ (čak i kada su došli na vlast), Pokret je slao svoja saopštenja narodu sa Olimpijskih visina, neudostojući publiku čak ni potpisa organa koja su ta saopštenja pisala. Narod je samo mogao da sazna da su neki misterozni plenumi (za koje niko ne zna ni gde se održavaju, ni ko su njihovi lideri, niti ko je prisustvovao, pisao i podnosio predloge), odlučili (ne zna se ni kojom većinom glasova: da li 60%, 80% ili, kako neki u stajinističkoj tradiciji, tvrde “jednodušno”) i sačinili proglase koji se široko obznanjuju. Pokret je postao anti-demokratski u načinu svog rada i potpuno netransparentan. Upravo obrnuto od onoga što traži od drugih.
To je išlo zajedno sa nesposobnošću da se definišu polltički ciljevi. Od korupcije (gde, kako sam napisao, Pokret uopšte nije uspeo da definiše instucionalne načine da pokuša da je smanji), Pokret je prešao na zahteve o prevremenim izborima, zatim na de fakto zahtev za Vučićevu ostavku, i konačno kada više ništa nije funkcionisalo, na otvoreno nasilje.
U tom nasilju Pokret tvrdi da je situacija slicna onoj iz 5. oktobra 2000. To je potpuno netačno. Peti oktobar je bio narodni odgovor na Miloševićev izlazak iz okvira legalnosti. Septembarske izbore je Milošević izgubio već u u prvom krugu, što je odbio da prizna. Izlazak na ulice bio je način da se Milošević natera da rezultete prihvati, što je on zatim i učinio. Znači, 5. oktobar je bio pokret za povratak u legalnost, ne revolucija niti nasilni prevrat režima.
Situacija sa Vučićem je drugačija. Vučić nije nelegalno izabran. Njegova vlast treba da bude ograničena, i Pokret, umesto da se politički koncentrisao na dve stvari: formiranje zajedničkih (paritetnih) tela sa vladom o ograničenju korupcije i ujedinjenje snaga za sledeće redovne izbore (što pretpostavlja i pregovore sa opozicijom), nije učinio niti jedno, niti drugo. Ostao je razapet izmedju spontanosti početaka i ekstremnih zahteva koji sada otvoreno pozivaju na nasilje. Upravo tada, kada se više nije znalo šta dalje, pojavili su se i ekstremni samo-destruktivni nacionalisti, jer je verovatno deo Pokreta u nacionalizmu video već tradicionalnu najjaču političku polugu kojom vlast može biti smenjena.
Implicitna podrška nasilju i stalne blokade saobaćajnica kao osnovni načini političke borbe ne samo da protivreče originalnim ciljevima Pokreta, već su samo-destruktivni: dovode do haosa, a nijedno društvo u haosu ne može da živi. To otuda zahteva diktaturu. Ili, ako i dodje do pada Vučića, Da li neko sumnja da, ako Vučić i SNS budu prinudjeni da nasiljem odu sa vlasti, oni ili neka nova reinkarnacija radikala ili SNS, neće isto tako biti u stanju da kroz dve ili tri godine okupi 200 hiljada ljudi i ruši novi režim? Na taj način Pokret u stvari ustanovljava nova pravila: predstavnički sistem i izbori više nisu način na koji se dolazi (ili odlazi) sa vlasti, već je jedini način nasilno svrgavanje režima koji je izgubio Mandat Neba—što konkretno znači da oni koji se sa datim režimom ne slažu mogu da nadju nekoliko stotina hiljada gradjana spremnih da se tuku. Naravno, takav sistem je i Srbija, kao i puno drugih zemalja, imala (a neke i sada imaju), ali takav politički sistem stalno oscilira izmedju otvorene diktature (Vučića) i gradjanskog rata. Bilo bi žalosno, ali sada ne već potpuno nerealno, da konačni rezultat Pokreta bude upravo takav.
Poštovani gospodine Milanoviću,
Sagledavajući celokupnu situaciju u državi kao kulminaciju višedecenijskih procesa, smatram da pogrešno procenjujete trenutnu situaciju u Srbiji, odnosno da, svesno ili nesvesno, ne uviđate važne komponente i kompleksnosti. Upravo političke promene putem izbora predstavljaju najnoviji zahtev pokreta. Vaš argument zasnovan na tezi da je Milošević svojevremeno izgubio izbore jeste tačan, međutim, previđate činjenicu da je režim Aleksandra Vučića nemali broj puta uhvaćen u dokumentovanoj izbornoj krađi. Predsednik Vučić i njegov režim iznutra su uništili i delegitimizovali izborni sistem do te mere da je mogućnost priznavanja izbornog poraza postala praktično nezamisliva. Ipak, građani Srbije upravo taj demokratski put danas traže. Najskoriji primer su lokalni izbori u Kosjeriću i Zaječaru koji su održani pre mesec dana. Sve oči bile su uprte u ove lokalne izbore i opet je bilo nepravilnosti koje su dovele do toga da su izbori u jednoj opštini u Kosjeriću morali da budu ponovljeni. Ovde govorimo o biračkim telima od po 9 hiljada i 50 hiljada glasača. Šta bi se desilo u slučaju organizovanja poštenih i slobodnih izbora na nivou cele zemlje? Ovaj problem u Vašem tekstu uopšte nije pomenut. Osim toga, kada već koristite argument legitimiteta Vučićevog prvog izbora, važno je istaći da su mnogi pre, a i posle njega, demokratski izabrani ali su i pored toga zloupotrebili ili zloupotrebljavaju demokratski sistem u sopstvenu korist radi opstanka na vlasti.
Vaš argument da je studentski pokret ostao apstraktan, bez konkretnih političkih ciljeva, apriori je netačan. Ciljevi su jasno definisani, uključujući i zahtev da se dokumentacija vezana za obnovu i rekonstrukciju železničke stanice u celini objavi. Čak ni ovaj, konkretan zahtev nije ispunjen, što nedvosmisleno ukazuje na nespremnost režima da na bilo koji način prizna odgovornost svojih funkcionera.
Tačno je da je studentski pokret po svojoj prirodi heterogen ali logička je greška na osnovu partikularnog delegitimisati čitav pokret. Vaš tekst se ni na koji način ne bavi konkretnim dokazima na osnovu kojih bi se ovakav karakter studentskog pokreta mogao utvrditi, a nije teško zaključiti da je ovo slučaj zato što je ovakva spekulacija apsolutno nedokaziva. Povrh toga, trebalo bi napomenuti da direktna demokratija, na kojoj se zasniva rad plenuma, nema obavezu pravdanja svojih demokratskih procesa bilo kome van plenuma čije se, uzgred, vreme i mesto održavanja javno objavljuju.
Takođe, u svom tekstu neopravdano građansku neposlušnost predstavljate kao puko nasilje. Protesti su i dalje mirni sa strane demonstranata, a građanska neposlušnost je legitiman izraz nezadovoljstva. Međutim, reakcija države nije ostala nenasilna – naprotiv, ona menja svoj karakter. Policija je, neretko i nelegitimnim sredstvima, poslednjih dana proteste pokušavala da uguši hapšenjem desetina mladih ljudi, uključujući i pojedine maloletne srednjoškolce. O tome se u Vašem tekstu takođe ne govori. Policija je bila veoma nasilna i na demonstracijama 28. juna koristila je različita sredstva kako bi pokušala da uguši proteste. O manjku istrage u vezi sa incidentom 15. marta, koji se odnosi na potencijalnu upotrebu zvučnog topa, da i ne govorimo.
Na kraju, nedostatak solidarnosti koji iskazujete prema Vašim koleginicama i kolegama koji rade na univerzitetima u Srbiji, gde je univerzitet kao institucija trenutno egzistencijalno ugrožen, a režim vrši višemesečni kontinuirani pritisak na akademsku zajednicu, dodatno je razočaravajuć. Posebno zabrinjava to što se u svom tekstu uopšte ne osvrćete na potencijalne posledice koje takvi procesi mogu imati za visoko obrazovanje u Srbiji.
Vaš pokušaj da trenutnu situaciju u Srbiji objasnite u par kratkih crta i da sam pokret kao takav delom deligitimišete kao apolitički, a potom kao nacionalistički deluje neadekvatno, akademski neodgovorno i možda najvažnije, demotivišuće za one koji se već mesecima trude, uprkos ogromnim pritiscima, da stvari promene iznutra.
Gospodine, svesno ili ne, svojim rečima ste preuzeli ulogu "đavoljeg advokata". Svakako, Vašem tekstu nedostaje nekoliko ključnih perspektiva koje ste ispustili da razmotrite: samoodbrana, strah od represije, pozicija moći, satanizacija neistomišljenika.